When I Sleep 2025, Choi Jung-moon

 

šta kaže film: suna, jisu, and bomi, who contain different stories, get into a car accident on a last-minute trip to visit the graveyard of jisu’s parents. the three spend the night in an unfamiliar place and learn about each other’s secrets.

Iako je nešto više od toga, When I Sleep će prvenstveno biti upamćen kao prvi i poslednji film Park Bo-Ram, koja je preminula godinu dana prije njegove premijere. Radi se o indie naslovu, u kome se ambiciozno, ali na pretežno low-key način, obrađuje cijeli niz savremene društvene problematike, posebno one koja se tiče položaja žena. Zapravo, možda je kvalifikacija 'ambiciozno' pretjerana, ako imamo u vidu količinu materijala te vrste koji je dostupan za svakoga iole zainteresovanog za to u kontekstu Južne Koreje. U centru je jedna od onih 'wrong place, right time' situacija. Naše tri protagonistkinje Seon-ah, Ji-soo i Bo-mi, u momentima koji će biti prelomni za njihovu budućnost, upadaju u nešto što je samo trebalo biti nebitna epizoda, mala priprema, oproštaj i odlaganja za promjene koje dolaze, samo da bi kroz nekoliko eksponencijalno sve zamršenijih, i sve glupljih faktora, postala unikatna prilika za suočavanje i introspekciju, za koje do tada, u kovitlacu svakodnevnih dešavanja, nije bilo vremena - i prije svega, pravih ljudi. Takoreći, radi se o prijeko potrebnom 'nasukavanju'; distanci koja će im omogućiti preciznije sagledavanje života koje su do sada vodile, i onoga što iz toga proističe. Najstarija od njih, Seon-ah, zaposlena je u marketinškoj kompaniji koja se nalazi u Seoulu. Iako je jedan od novijih radnika, ona brzo napreduje, i preuzima na sebe sve krupnije projekte. Njena ambicioznost smeta pojedinim kolegama na radnom mjestu. I pored toga što je jako uspješna u tome što radi, pošto je žensko, da bi napravila sledeći korak mora to uraditi 'preko šefa'. Ona, čini se, zna želi. Toga su itekako svjesni i drugi zaposleni, koji je prozivaju (gold digger!) na privatnom chatu. . . Ji-soo, nerođena sestra Seon-ah, upravo napušta porodicu, i odlazi u Seoul studirati. Prije toga, našla se u centru skandala kad su u srednjoj školi otkrili da je u vezi sa novom učenicom. . . Njena prijateljica Bo-mi, ostala je trudna sa jednim nezrelim idiotom, što je završilo sa pobačajem. Iako pred drugima stavlja svoju najbolju facu, ona nikada nije prevazišla šok toga što se dogodilo, i nalazi se na rubu emotivong raspada. . . Redateljica Choi Jung-moon sve to pakuje u road-movie format, neobično kratkog dometa, koji se na kraju svodi na niz flashbackova, i dugih scena dijaloga između ključnih protagonista. U tom smislu, sve to izgleda kao loše realizovan izgovor - jednostavno nije dovoljno dobro da objedini te tri različite priče, i onda još po sebi bude jedna. A to želi biti. I to kao thriler, koji se vrti oko dva automehaničara zadužena za popravku njihovog automobila, koji je nesretna Bo-mi blago oštetila. Ta dvojica, u tragičnom nedostatku suptilnosti, prikazana su kao 1 - polukomatozni kreten, 2 - poslovična muška šovinistička svinja. Dakle, priča u *realnom vremenu*, koja bi, kao, trebala potvrditi dešavanja iz tri backstoryja, i objasniti u kakvoj sredini Seon-ah, Ji-soo i Bo-mi obitavaju. Izvedba tog dijela je toliko neuvjerljiva, da bi bilo najbolje da uopšte nije u filmu. Srećom, lako ju je ignorisati, što i sama Choi Jung-moon većinu vremena radi. Film je izrešetan pomenutim flasbackovima različitih dužina. Najveći problem u vezi sa njima je loš raspored - iako su fragmentalno razbacani na više mjesta kroz trajanje, nominalno prvo pratimo Seon-ah, pa Bo-mi i nakon nje Ji-soo. Utisak je da je najviše pažnje posvećeno priči Seon-ah, i da su druge dve nekako nedovoljno dobro predočene. Moralo se to bolje preraspodjeliti i sastaviti; ukupno trajanje je predugih 116 minuta, i tu se ne može tražiti izgovor. Način na koji završava, užasna sentimentalnost i cuteness poslednjih scena, još više uklanja bilo kakve razloge da ga svatimo ozbiljno u bilo čemu, i svrstava u chick flick kategoriju, potpuno bezopasnu u kritici tema koje obrađuje. ◼